Juče je završeno Republičko takmičenje. Kakvo olakšanje! Poslednjih deset dana nisam znala ni koji je dan ni u kom sam gradu – bila je totalna ludnica!
Počelo je sa flautistima – prvi nastup imala sam prošlog četvrtka sa Valentinom, a u subotu i nedelju svirali su Milica i Petar. Onda su na red došli saksofonisti – Danilo, Ljubomir i Marko, u ponedeljak i utorak, a poslednji dan bio je rezervisan za horniste – Dušana, Timeu i Milu. Takmičenje je bilo tako organizovano da su svi instrumenti, osim saksofona, bili raspoređeni po beogradskim školama (saksofonisti su svirali u Novom Sadu).
Što se rezultata tiče, bilo je puno iznenađenja i to verovatno zato što su ove godine svi članovi žirija, po prvi put, bili stranci. Meni je ovo malo čudno, obzirom da je reč o Republičkom, a ne Međunarodnom takmičenju, ali neko je valjda mislio da to tako treba. O ovome se puno raspravljalo i na forumu takmičenja. Mišljenja su podeljena. Moje mišljenje je da u žiriju treba da sede naši profesori (možda i neki član iz inostranstva) i da bi trebalo da ih bude svakako više od troje. Isto tako, mislim da bi definitivno trebalo uvesti neka regionalna takmičenja ili bar preslušavanja u okviru škole, koja bi predstavljala neku vrstu kvalifikacija za Republičko takmičenje.
Što se dece tiče, pitanje je kako sada objasniti novonastalu situaciju onima koji su dobro svirali, a dobili loše ocene. Mada, možda će biti teže izaći na kraj sa onima koji inače i nisu sjajni svirači, a dobili su dobre ocene… Vreme će pokazati.
Do tada, evo i nekoliko slika:
Upravo sam dobila informaciju da je muzička škola „Isidor Bajić“ iz Novog Sada, prema rezultatima ostvarenim na Republičkom takmičenju, najbolja škola u Srbiji! 🙂
Detaljne rezultate takmičenja možete pogledati na zvaničnom sajtu.
Hvala! 😀
ja sam za klavirom 🙂
Cestitam, jedino sto tebe nigde ne videh! 🙂
Grande, u pravu si. Potreban je i talenat i rad i sreća. Kad se sve te kockice sklope, to je prava stvar. Može se desiti da ti baš tog dana (kada treba da nastupiš negde) nije dobro ili da si upravo čuo neku lošu vest ili da jednostavno nisi raspoložen za svirku.
Opet, i članovi žirija su samo ljudi. A od njih se očekuje da budu potpuno koncentrisani sve vreme takmičenja, koje obično traje po nekoliko dana, i da objektivno ocene svako od 30-toro ili više dece koliko ih obično ima u samo jednoj kategoriji…
Što se dece i ocenjivanja tiče da parafraziram jednu opšte prihvaćenu stvar (zabludu?): 90% talenta i 10% rada i ništa od tebe, u obrnutom smeru, dakle 10% talenta i 90% rada i opet ništa od tebe. Verovatno je potrebno i malo sreće, zapravo potrebno je puno toga. To najbolje znaju oni koji su uspeli.